د معناګانو ژباړه آیت 122 سورت توبه - صربي ژبې ته د المختصر في تفسیر القرآن الکریم ژباړه - د قرآن کریم دائرة المعارف

آیت: 122

۞ وَمَا كَانَ ٱلۡمُؤۡمِنُونَ لِيَنفِرُواْ كَآفَّةٗۚ فَلَوۡلَا نَفَرَ مِن كُلِّ فِرۡقَةٖ مِّنۡهُمۡ طَآئِفَةٞ لِّيَتَفَقَّهُواْ فِي ٱلدِّينِ وَلِيُنذِرُواْ قَوۡمَهُمۡ إِذَا رَجَعُوٓاْ إِلَيۡهِمۡ لَعَلَّهُمۡ يَحۡذَرُونَ

Верници не требају да сви иду у борбу, како их непријатељи не би напали и поразили, када се појаве. Из сваке групе, у борбу на Божјем путу треба да иде само одређени број људи, а остали треба да остану са Послаником, нека је мир над њим и милост Божја, и да уче веру од њега, и да затим подучавају оне који су отишли у борбу, када се врате, у нади да ће се на тај начин чувати од Божје казне, и тиме следити Његове наредбе а клонити се Његових забрана.

په دې مخ کې د ایتونو د فایدو څخه:

• وجوب تقوى الله والصدق وأنهما سبب للنجاة من الهلاك.

Обавезност богобојазности и искрености, јер то су дела која спашавају од пропасти.

• عظم فضل النفقة في سبيل الله.

Велика вредност удељивања на Божјем путу.

• وجوب التفقُّه في الدين مثله مثل الجهاد، وأنه لا قيام للدين إلا بهما معًا.

Обавезност изучавања вере, јер то је вредније од борбе на Божјем путу, с обзиром да се вера не може сачувати осим путем знања и борбом за њу.