Маънолар таржимаси Оят 124 Сура Анъом сураси - الترجمة الصربية للمختصر في تفسير القرآن الكريم - Қуръони Карим қомуси

Оят: 124

وَإِذَا جَآءَتۡهُمۡ ءَايَةٞ قَالُواْ لَن نُّؤۡمِنَ حَتَّىٰ نُؤۡتَىٰ مِثۡلَ مَآ أُوتِيَ رُسُلُ ٱللَّهِۘ ٱللَّهُ أَعۡلَمُ حَيۡثُ يَجۡعَلُ رِسَالَتَهُۥۗ سَيُصِيبُ ٱلَّذِينَ أَجۡرَمُواْ صَغَارٌ عِندَ ٱللَّهِ وَعَذَابٞ شَدِيدُۢ بِمَا كَانُواْ يَمۡكُرُونَ

Када главешинама неверника дођу речи и докази које је Аллах објавио Свом веровеснику они кажу: "Нећемо веровати све док нам Аллах не да исто оно што је дао веровесницима, веровесништво и посланство." Па им Аллах одговара да Он боље зна ко је достојан посланства и терета које оно за собом носи, да би таквима дао посланство и веровесништво. Ове силнике ће стићи понижење због њиховог охолог одбијања истине и биће жестоко кажњени због њихових сплетки.

Ушбу саҳифадаги оят фойдаларидан:

• الأصل في الأشياء والأطعمة الإباحة، وأنه إذا لم يرد الشرع بتحريم شيء منها فإنه باق على الإباحة.

Основа у делима, у шта спада и конзумирање хране, јесте дозвољеност осим онога за шта постоји доказ у исламском верозакону да је забрањено.

• كل من تكلم في الدين بما لا يعلمه، أو دعا الناس إلى شيء لا يعلم أنه حق أو باطل، فهو معتدٍ ظالم لنفسه وللناس، وكذلك كل من أفتى وليس هو بكفء للإفتاء.

Свако ко о вери говори без знања или људе позива у нешто за шта не зна да ли је истина или заблуда - такав је прешао Аллахове границе, и неправедан је према себи и другима. У то спада и онај ко издаје фетве (правна мишљења) а није компетентан за то.

• منفعة المؤمن ليست مقتصرة على نفسه، بل مُتَعدِّية لغيره من الناس.

Корист верника није ограничена само на њега, већ допире и до других.